UBIQ #31 (časopis za književnu fantastiku, 2022)

 

За оне који не знају, а такви су верујем ретки, часопис за књижевну фантастику Ubiq је започео с излажењем 2007. године као издање загребачког Друштва за знанствену фантастику Sfera, и на његовим страницама је продефиловало много жанрвских писаца и теоретичара.

Након тридесет и првог броја часописа Ubiq појавили су се и бројеви 32, 33 и 34, у припреми је и број 35. Први разлог због којег се тек сада накратко осврћем на овај не толико актуелан тридесет и први број Ubiqа лежи у томе што сам га због разних обавеза тек скоро дочитао до последње две стотина и осме странице, а други разлог је личне природе, пошто се у њему нашла коауторска прича Врагодавци коју смо написали Сњежана Прлић и ја. 

Радња коауторске приче Врагодавци је смештена у фрањевачку Цркву Светога Иве у Подмилачју код Јајца. Црква датира из средњег века, и данас слови за чудотворну, а посебно је занимљива јер су се у њој вековима обављали појединачни и групни обреди егзорцизма, илити црквеним термином – обреди заклињања људи запоседнутих злим духовима.

Као што се из претходног пасуса може наслутити, коауторска прича Врагодавци је религијска хорор прича, а за њен настанак је искоришћен један од основних Лавкрафтових ужаса жанровске прозе – силе таме које држе под опсадом (или заузимају) неку свету грађевину.

Поред Врагодаваца, који се протежу на двадесет и пет страница, у тридесет и првом броју Ubiqа нашле су се и приче Re di Coppe (Јасмина Блажић), На почетку бјеше тама (Аднадин Јашаревић), Граничар (Крунослав Микулан), Тамо негдје горе, изнад Ерме (Вероника Санто), Танка линија (Ведран Мавровић), На сунчаном путу (Радован Петровић), Кратки излет (Зоран Крушвар), О Чантавиру, Жужани и надвожњаку (Стеван Шарчевић), Ево ме! (Ивица Трифуновић), Три акорда и истина (Горан Скробоња), Један дан у животу Тонета Пљуцкала (Луна Татјана Вал), Светлост Востока (Марјан Урекар), Клин (Андреј Подобник), те есеј Радио-драма са освртом на фантастичну радио-драму (Тихомир Јовановић).

Садржај је шаренолик и у њему може да се нађе понека прича за свачији жанровски читалачки критеријум, а мени су се највише свиделе Крушварова Кратки излет, Урекарова Светлост Востока и Скробоњина Три акорда и истина.

Контакт:

https://sfera.hr/casopis-ubiq/

https://ubiqsf.wordpress.com/

https://www.facebook.com/knjizevnicasopisubiq/?locale=sr_RS

Радмило Анђелковић – РУКАВАЦ (самиздат, 2023)

Када један од најрелевантнијих домаћих писаца фантастике последњих двадесетак година пише за своју душу о Дунавској цивилизацији и настанку цивилизације уопште, логичан след догађаја је да тај исти писац у своја писања убаци ликове, напише приче и објави их у збирци. Тај писац је Радмило Анђелковић, а његова збирка прича се зове Рукавац.

Збирка Рукавац броји седамнаест кратких прича, написаних на нешто више од четрдесетак страница. Време дешавања је неолит, а централно место је рибарско насеље Лепенски Вир. Приче из Рукавца могу да се читају засебно, али бих пре рекао да је у питању тзв. „fix up“ и да је боље да буду прочитане као целина, пошто се у свакој од њих као главни ликови појављују чланови једне неолитске породице и њихов шаман.

Већина прича из Рукавца су на први поглед написане као анегдоте, али тај први стечени утисак не треба да завара потенцијалне читаоце, јер се испод наоко забавнијег површинског слоја крију Анђелковићеве спекулације о настанку ковања гвожђа, писма, бројчаних ознака, модних одевних предмета итд. Потпуно је свеједно да ли су та открића настала баш онако како нам то Анђелковић приповеда или на нешто другачији начин, а много битније од тога је да она нису тек пуки плодови ауторове неспутане фантазије, него да имају утемељење у званичним научним потврдама. Подсетићу да је потврђено да наше поднебље представља колевку металургије, да постоје тзв. Винчански симболи, да археолози сматрају да неки од тих симбола представљају бројеве утиснуте на грнчарији зарад трговања, те да су модни детаљи попут кратких сукњи приказани на пронађеним винчанским фигуринама.

Анђелковићев Рукавац није збирка фантастичних прича, и у њој потенцијални читалац неће да пронађе ванземаљце, временске путнике, мачеве ни свемогуће врачеве, али Рукавац је оригинално и храбро дело јер га аутор смешта на тло прве цивилизације хиљадама годинама уназад од данашњег тренутка, а пише га у време када многе његове колеге тек гребу по историјским ликовима из „романтичарског“ деветнаестог века или најдаље добацују до средњoвековне епохе. 

Као такво дело, Рукавац у себи крије једну ману и једну опасност. Мана Рукавца је што је прекратак, а опасност у њему вреба потенцијалне читаоце који немају нимало предзнања о открићима са нашег поднебља која датирају из неолитског периода. Таквима би Рукавац могао да заличи на локалну верзију Породице Кременко, па би било више него пожељно да се пре читања ове збирке упознају са културом Лепенског Вира, Винче, Старчева, те да прочитају понешто о археолошким налазиштима у Благотину, Дреновцу или Плочнику.

Контакт:

https://www.facebook.com/radmilo.radmiloandjelkovic