Збирка Небеска звона доноси десет прича, разапетих на четворомеђи научне/мрачне/епске фантастике и хорора. Аутор је половину сторија сакупљених у овој књизи објавио и пре њеног издавања (Игра крви и прашине, Шапат вечности, Крв лордова, Осамнаестица, Плесач и пас), док је друга половину премијерно одштампао, а Бела тама и Мотел испод Јухор планине доживеле су поновно публиковање пар година доцније.
О причама из Мишићеве збирке намерно
нећу да пишем пратећи стриктно њихов редослед. Разлог
томе је средишња тема, на којој се гради главнина сторија, стога идем преко реда.
У причи Шапат вечности, новосадски туриста у Риму доживљава шокантну спознају
о постојању временско-просторних капија, поставши трећи
угао у љубавном двоуглу мистериозних
америчких Путника, а њен директан наставак, насловна Небеска
звона, уводи
(скоро све) нове ликове у нова места радње, наговештавајући ужас с оне стране и приказујући
епску (готово лаичко-егзорцистичку) борбу светлости и таме (односно сивила).
Осамнаестица
прати сусрет писца
са пражитељима Земље (и воде), до којег долази у аутобусу што вози изван траса наше
реалности, док Господар шакала, написан у форми писма, наставља њену премису о Голупцу као међашу два
света, али и задире дубље у друштво Путника,
откривајући онолико колико је потребно да би се заголицала машта.
Панонски демон испитује првим контактом границе људског добра и зла, описујући вртлог помешаног милосрђа, младалачког лудила, породичног насиља и погрешно каналисаног незадовољства у који упада случајни Путник што стиже иза звезда кроз пукотине у времену и простору.
Хотел испод Јухор планине је одмаралиште Путника, али и поприште обрачуна главног протагонисте – писца са личним демоном, а Бела тама је најузнемирујућа и најтврђа прича у збирци, у којој прва линија ратишта постаје праг за прелазак живих и мртвих из стварности у стварност.
Као што се примећује, осовину ових прича чини мотив путовања кроз простор и време, док су неке проширене и мотивом Путника. Пет припада истом свету, две се уклапају тематски, па би свих седам заједно могле да се посматрају (и читају) као лабавије повезана целина. Ипак, структуру збирке Небеска звона као некохерентног фикс-апа „квари“ остатак, сачињен од три кратке приче, које одударају од поменуте тематике. То су вампирске Игра крви и прашине (о последњем лову ловца на вампире) и Крв лордова (о фаталном односу европског крволока и афричке крвопије), те Плесач и пас (мач али без врача). И без обзира што се ради о занимљивим причама, остаје утисак да је њиховим уврштавањем пропуштена добра прилика да Небеска звона остану у оквирима једне релативно доследне књижевне форме и постану дело посвећено искључиво временско-просторним путовањима.
Мишићеве приче, сем жанровске одређености, красе вишеслојност, набијеност емоцијама, уверљиве карактеризације ликова и дубока промишљања о вечним људским дилемама, чиме се у потпуности потврђује зрелост његовог списатељског израза. Међутим, посебно бих истакао сијасет веома добрих описа, који су подједнако живописни, без обзира да ли је реч о урбаним или руралним срединама. Аутор је успешан у дочаравању атмосфере, било да описује беживотну Помпеју, мађарску пустару или древно келтско утврђење, небитно да ли пише о Везуву, сунчаном Јухору или снежном Грмечу. Управо због такве визуелне прецизности, Небеска звона на тренутке добијају призвук узбудљивог путописа, који сведочи о таленту за писано осликавање пејсажа и амбијента.
Када је реч о стилу, Мишићева Небеска звона су изузетно течна и читка, те су због своје проходности пријемчива ширем читалачком кругу од оног који је примарно жанровски оријентисан. Дијалози су одмерени и природни, па приче не пате од честе мане у прози где ликови звуче не само извештачено, већ и карикатурално. Приповедање одликује усклађеност, али понегде могу да се примете предугачке реченице које би, ради веће ефективности, можда боље функционисале распарчане, мада њихов циљ никада не оптерећује главну нит, нити драстично омета темпо и ритам у причама. Такође, несумњив утицај на Небеска звона извршио је опус Стивена Кинга, посебно просторно-временски сегменти из дела попут Талисман и серијала Мрачна кула, а приметни су и несуптилни омажи овом америчком прозном великану, који је представљао видљиву инспирацију за настанак Мишићеве збирке.
Свеукупно гледано, Небеска звона су за мене била пријатно и надасве корисно читалачко искуство, а за оне који би тек да уђу у њихове светове, издвојио бих насловну причу, Белу таму и Господара шакала као најупечатљивија остварења из збирке.
Збирку прича Небеска звона (и остале три) можете да наручите од аутора, контактирајући га на његовом Фејсбук профилу:
https://www.facebook.com/share/1CvJqC8ShL/
