Борис Мишић – НЕБЕСКА ЗВОНА (Пресинг, 2020)

Борис Мишић спада у етаблиране домаће жанровске писце, а на књижевној сцени је присутан скоро деценију и по. Био је један је од идејних покретача и извођача онлајн серијала новогодишњих прича страве Нешто дише у мојој торти (који је резултирао штампаним д бест офом, проглашеним за најбољу домицилну хорор књигу 2016. године на блогу The Cult of Ghoul еминентног доктора књижевности Дејана Огњановића) и збирке В – фантастичне приче из равнице  (издате 2013.г), а сторије су му објављиване у овдашњим и страним антологијама, збиркама, часописима и фанзинима, те су превођене на словеначки (магазин Supernova), шпански (блог Microficciones y cuentos) и енглески језик (антологија Dead Man’s Land: Trench Rot, Wicked Shadow Press, 2025).

Поред тога, Мишић је аутор четири самосталне збирке прича. То су Вила шаторица (2016), Небеска звона (2020), Срце Динаре (2021) и Приче из мећаве и тмине (2025). На последње наведену, најактуелнију, издату пред овогодишњи Сајам књига, осврнућу се у неком од наредних постова, док ћу сада да представим његову другу по реду збирку, која је имала несрећу да буде објављена на почетку пЛандемије и да остане ускраћена за живе промоције, какве овај аутор често практикује, гостујући по библиотекама у Србији и Републици Српској.

Збирка Небеска звона доноси десет прича, разапетих на четворомеђи научне/мрачне/епске фантастике и хорора. Аутор је половину сторија сакупљених у овој књизи објавио и пре њеног издавања (Игра крви и прашине, Шапат вечности, Крв лордова, Осамнаестица, Плесач и пас), док је друга половину премијерно одштампао, а Бела тама и Мотел испод Јухор планине доживеле су поновно публиковање пар година доцније.   

О причама из Мишићеве збирке намерно нећу да пишем пратећи стриктно њихов редослед. Разлог томе је средишња тема, на којој се гради главнина сторија, стога идем преко реда.

У причи Шапат вечности, новосадски туриста у Риму доживљава шокантну спознају о постојању временско-просторних капија, поставши трећи угао у љубавном двоуглу мистериозних америчких Путника, а њен директан наставак, насловна Небеска звона, уводи (скоро све) нове ликове у нова места радње, наговештавајући ужас с оне стране и приказујући епску (готово лаичко-егзорцистичку) борбу светлости и таме (односно сивила).

Осамнаестица прати сусрет писца са пражитељима Земље (и воде), до којег долази у аутобусу што вози изван траса наше реалности, док Господар шакала, написан у форми писма,  наставља њену премису о Голупцу као међашу два света, али и задире дубље у друштво Путника, откривајући онолико колико је потребно да би се заголицала машта.

Панонски демон испитује првим контактом границе људског добра и зла, описујући вртлог помешаног милосрђа, младалачког лудила, породичног насиља и погрешно каналисаног незадовољства у који упада случајни Путник што стиже иза звезда кроз пукотине у времену и простору.

Хотел испод Јухор планине је одмаралиште Путника, али и поприште обрачуна главног протагонисте – писца са личним демоном, а Бела тама је најузнемирујућа и најтврђа прича у збирци, у којој прва линија ратишта постаје праг за прелазак живих и мртвих из стварности у стварност.  

Као што се примећује, осовину ових прича чини мотив путовања кроз простор и време, док су неке проширене и мотивом Путника. Пет припада истом свету, две се уклапају тематски, па би свих седам заједно могле да се посматрају (и читају) као лабавије повезана целина. Ипак, структуру збирке Небеска звона као некохерентног фикс-апа „квари“ остатак, сачињен од три кратке приче, које одударају од поменуте тематике. То су вампирске Игра крви и прашине (о последњем лову ловца на вампире) и Крв лордова (о фаталном односу европског крволока и афричке крвопије), те Плесач и пас (мач али без врача). И без обзира што се ради о занимљивим причама, остаје утисак да је њиховим уврштавањем пропуштена добра прилика да Небеска звона остану у оквирима једне релативно доследне књижевне форме и постану дело посвећено искључиво временско-просторним путовањима.   

Мишићеве приче, сем жанровске одређености, красе вишеслојност, набијеност емоцијама, уверљиве карактеризације ликова и дубока промишљања о вечним људским дилемама, чиме се у потпуности потврђује зрелост његовог списатељског израза. Међутим, посебно бих истакао сијасет веома добрих описа, који су подједнако живописни, без обзира да ли је реч о урбаним или руралним срединама. Аутор је успешан у дочаравању атмосфере, било да описује беживотну Помпеју, мађарску пустару или древно келтско утврђење, небитно да ли пише о Везуву, сунчаном Јухору или снежном Грмечу. Управо због такве визуелне прецизности, Небеска звона на тренутке добијају призвук узбудљивог путописа, који сведочи о таленту за писано осликавање пејсажа и амбијента. 

Када је реч о стилу, Мишићева Небеска звона су изузетно течна и читка, те су због своје проходности пријемчива ширем читалачком кругу од оног који је примарно жанровски оријентисан. Дијалози су одмерени и природни, па приче не пате од честе мане у прози где ликови звуче не само извештачено, већ и карикатурално. Приповедање одликује усклађеност, али понегде могу да се примете предугачке реченице које би, ради веће ефективности, можда боље функционисале распарчане, мада њихов циљ никада не оптерећује главну нит, нити драстично омета темпо и ритам у причама. Такође, несумњив утицај на Небеска звона извршио је опус Стивена Кинга, посебно просторно-временски сегменти из дела попут Талисман и серијала Мрачна кула, а приметни су и несуптилни омажи овом америчком прозном великану, који је представљао видљиву инспирацију за настанак Мишићеве збирке.

Свеукупно гледано, Небеска звона су за мене била пријатно и надасве корисно читалачко искуство, а за оне који би тек да уђу у њихове светове, издвојио бих насловну причу, Белу таму и Господара шакала као најупечатљивија остварења из збирке.

Збирку прича Небеска звона (и остале три) можете да наручите од аутора, контактирајући га на његовом Фејсбук профилу:

https://www.facebook.com/share/1CvJqC8ShL/

UBIQ #31 (časopis za književnu fantastiku, 2022)

 

За оне који не знају, а такви су верујем ретки, часопис за књижевну фантастику Ubiq је започео с излажењем 2007. године као издање загребачког Друштва за знанствену фантастику Sfera, и на његовим страницама је продефиловало много жанрвских писаца и теоретичара.

Након тридесет и првог броја часописа Ubiq појавили су се и бројеви 32, 33 и 34, у припреми је и број 35. Први разлог због којег се тек сада накратко осврћем на овај не толико актуелан тридесет и први број Ubiqа лежи у томе што сам га због разних обавеза тек скоро дочитао до последње две стотина и осме странице, а други разлог је личне природе, пошто се у њему нашла коауторска прича Врагодавци коју смо написали Сњежана Прлић и ја. 

Радња коауторске приче Врагодавци је смештена у фрањевачку Цркву Светога Иве у Подмилачју код Јајца. Црква датира из средњег века, и данас слови за чудотворну, а посебно је занимљива јер су се у њој вековима обављали појединачни и групни обреди егзорцизма, илити црквеним термином – обреди заклињања људи запоседнутих злим духовима.

Као што се из претходног пасуса може наслутити, коауторска прича Врагодавци је религијска хорор прича, а за њен настанак је искоришћен један од основних Лавкрафтових ужаса жанровске прозе – силе таме које држе под опсадом (или заузимају) неку свету грађевину.

Поред Врагодаваца, који се протежу на двадесет и пет страница, у тридесет и првом броју Ubiqа нашле су се и приче Re di Coppe (Јасмина Блажић), На почетку бјеше тама (Аднадин Јашаревић), Граничар (Крунослав Микулан), Тамо негдје горе, изнад Ерме (Вероника Санто), Танка линија (Ведран Мавровић), На сунчаном путу (Радован Петровић), Кратки излет (Зоран Крушвар), О Чантавиру, Жужани и надвожњаку (Стеван Шарчевић), Ево ме! (Ивица Трифуновић), Три акорда и истина (Горан Скробоња), Један дан у животу Тонета Пљуцкала (Луна Татјана Вал), Светлост Востока (Марјан Урекар), Клин (Андреј Подобник), те есеј Радио-драма са освртом на фантастичну радио-драму (Тихомир Јовановић).

Садржај је шаренолик и у њему може да се нађе понека прича за свачији жанровски читалачки критеријум, а мени су се највише свиделе Крушварова Кратки излет, Урекарова Светлост Востока и Скробоњина Три акорда и истина.

Контакт:

https://sfera.hr/casopis-ubiq/

https://ubiqsf.wordpress.com/

https://www.facebook.com/knjizevnicasopisubiq/?locale=sr_RS

Радмило Анђелковић – РУКАВАЦ (самиздат, 2023)

Када један од најрелевантнијих домаћих писаца фантастике последњих двадесетак година пише за своју душу о Дунавској цивилизацији и настанку цивилизације уопште, логичан след догађаја је да тај исти писац у своја писања убаци ликове, напише приче и објави их у збирци. Тај писац је Радмило Анђелковић, а његова збирка прича се зове Рукавац.

Збирка Рукавац броји седамнаест кратких прича, написаних на нешто више од четрдесетак страница. Време дешавања је неолит, а централно место је рибарско насеље Лепенски Вир. Приче из Рукавца могу да се читају засебно, али бих пре рекао да је у питању тзв. „fix up“ и да је боље да буду прочитане као целина, пошто се у свакој од њих као главни ликови појављују чланови једне неолитске породице и њихов шаман.

Већина прича из Рукавца су на први поглед написане као анегдоте, али тај први стечени утисак не треба да завара потенцијалне читаоце, јер се испод наоко забавнијег површинског слоја крију Анђелковићеве спекулације о настанку ковања гвожђа, писма, бројчаних ознака, модних одевних предмета итд. Потпуно је свеједно да ли су та открића настала баш онако како нам то Анђелковић приповеда или на нешто другачији начин, а много битније од тога је да она нису тек пуки плодови ауторове неспутане фантазије, него да имају утемељење у званичним научним потврдама. Подсетићу да је потврђено да наше поднебље представља колевку металургије, да постоје тзв. Винчански симболи, да археолози сматрају да неки од тих симбола представљају бројеве утиснуте на грнчарији зарад трговања, те да су модни детаљи попут кратких сукњи приказани на пронађеним винчанским фигуринама.

Анђелковићев Рукавац није збирка фантастичних прича, и у њој потенцијални читалац неће да пронађе ванземаљце, временске путнике, мачеве ни свемогуће врачеве, али Рукавац је оригинално и храбро дело јер га аутор смешта на тло прве цивилизације хиљадама годинама уназад од данашњег тренутка, а пише га у време када многе његове колеге тек гребу по историјским ликовима из „романтичарског“ деветнаестог века или најдаље добацују до средњoвековне епохе. 

Као такво дело, Рукавац у себи крије једну ману и једну опасност. Мана Рукавца је што је прекратак, а опасност у њему вреба потенцијалне читаоце који немају нимало предзнања о открићима са нашег поднебља која датирају из неолитског периода. Таквима би Рукавац могао да заличи на локалну верзију Породице Кременко, па би било више него пожељно да се пре читања ове збирке упознају са културом Лепенског Вира, Винче, Старчева, те да прочитају понешто о археолошким налазиштима у Благотину, Дреновцу или Плочнику.

Контакт:

https://www.facebook.com/radmilo.radmiloandjelkovic

Наташа Милић – ЗАУСТАВЉЕНИ САТ, збирка фантазија (Поетикум, 2021)

Са писањем Наташе Милић сам се први пут упознао пре десетак година, читајући њене приче написане на Књижевној радионици форума Знак Сагите. Кад већ помињем радионицу, ред је и да читаоце овог приказа подсетим на њу. Водили су је доајени научнофантастичног жанра Бобан Кнежевић и Радмило Анђелковић, а на њој је учествовало пуно аутора, од којих су неки већ имали објављена дела или приче (Вероника Санто, Миодраг Миловановић, Тихомир Стевановић, Павле Теофиловић, Саша Робник, Стеван Шарчевић, Горан Сегединац...), док је некима од њих она била прилика да начине прве списатељске кораке (Наташа Милић, Лада Вукић, Борис Мишић, Дарко Суџум, Миљан Марковић...). Заједничко већини аутора је да су доста напредовали учешћем на радионици, да су без проблема пролазили на расписаним књижевним конкурсима користећи радионачарска искуства, те да су поједини потом освајали и књижевне награде. На крају овог подсетника истакао бих да су плодови радионице убрани у виду двадесетог броја часописа Знак Сагите (посвећеног радионичарским причама), затим хорор едиције Нешто дише у мојој торти, као и у нешто касније написаном поговору Спиридонова потера за неухватљивим, који је управо Наташа Милић писала за истоимену збирку прича Радмила Анђелковића.

2021. године Наташа Милић објављује своју прву и за сада једину самосталну збирку прича Зaустављени сат, која носи поднаслов збирка фантазија. Издавач је био Поетикум из Краљева, а врхунску насловну страну је урадио маестрални илустратор и стрип цртач Жељко Пахек. 

Милићева је у своју збирку фантазија уврстила петнаест прича, написаних у раздобљу од осам година, од којих је скоро половина била објављена и раније, попут прича Програм (антологија ХААРП и друге приче о теоријама завере), Пламен овог света (збирка Чувари златног руна 2), Права љубав (збирка Игра причина), Како је записано (збирка Апокалипсе лажи), Трећа прича (збирка Црте и резе #9), Трагови у снегу (часопис Знак Сагите #22) и Дама херц (часопис Ubiq #18).

Прва ствар која се намеће после читања збирке фантазија Заустављени сат је да у њој нема лоше литерарне приче. Стил писања Наташе Милић је јасан и формулисан кратким и одмереним реченицама, кроз које се провлаче размишљања, а понегде и лични ставови.

Централни мотиви њених прича су (трагична, неузвраћена) љубав и смрт (ко је рекао Dellamore, Dellamorte?), на које се калеме душевни поремећаји, девијације, неизлечиве болештине, болести зависности, те влашка магија, фолклорни мотиви и мртви који се враћају с оног света не би ли покушали да исправе заживотно искривљене криве Дрине, па све то у збиру даје једну мешавину меканије написане фантазијске зачудности с прстохватом хороричности.

Милићева радње својих прича смешта у Београд, али и у мања места као што су Жагубица и Свилајнац, а ликови су јој живописнии и сасвим солидно разрађени обзиром да су у питању краће приче.

Друга ствар која се намеће после читања збирке Заустављени сат је да је Милићева у причама искористила жанровске мотиве не да би писала стриктно жанровски оријентисану књижевност, него да би користећи исте створила лепо написана дела. Простије речено, њој жанровски мотиви углавном представљају освежења у причама кроз које сервира књижевност коју би могле да читају различите генерације читалаца са дијаметрално супротним књижевним афинитетима. Ако је то био њен циљ – у томе је потпуно успела.

И ту бих дошао до треће ствари, а то је уско жанровско читање збирке фантазија Заустављени сат. Мишљења сам да би једна збирка фантазија ипак требало да понуди више жанровског него што то случај са овом збирком, у којој је итекако било простора за жанровску надоградњу и конкретизацију. Стога, ако бих збирку Наташе Милић читао искључиво са жанровским наочарима, стекао бих утисак да се у њој налазе две одличне приче (Права љубав, Пламен овог света), четири добре (Како је записано, Чаробни сат, Трагови у снегу, Дама херц), три са прелазном оценом (Умро бих за тебе, Јадац, Чувар), четири које немају неких битнијих додира са жанром, али имају понеку занимљиву сцену којом се чешу о њега (Заустављени сат, Иконописац, Трећа прича, Програм), и две за које бих пре рекао да подсећају на успеле вежбе писања настале на неком креативном курсу (Сада, Неће се поновити).

Права љубав је за мој рачун понајбоља прича у збирци фантазија Наташе Милић, а ради се о загробној исповести истоалетиране жене која је извршила самоубиство. Мрачно, морбидно, туробно, ма одлично!

Њој уз раме се по квалитету налази прича Пламен овог света. Она је дужа и сложенија, и у њој се развлаче живи и неживи репови из љубавне вишеугаоне жагубичке прошлости, а посебно је упечатљива сцена вожње мотоциклом чије гувернале контролише утвара.

Како је записано је фантастична заврзлама настала проналажењем Ресавског писмоноше из будућности, а у овој причи се Милићева поиграла са различитим аутентичним детаљима из Свилајнца.

Трагови у снегу је једна од прича са хомољским мотивима, конкретније - мртвачким колом, влашком магијом и наслеђивањем натприродних моћи.

Чаробни сат је на моменте духовита прича о вампирима и другим повратницима с оног света и временским петљама.

Дама херц, штета што крај делује мало збрзано, јер би ова прича била у рангу одличних.

Умро бих за тебе, прича у којој се понавља мотив паљења ватре (свеће) за покојника који је умро без упаљене свеће као и у Пламену овог света, па се и не само због тога чини као да је Милићева покушала да напише сличну причу попут поменуте.

Јадац – везивање љубавном влашком магијом гледањем кроз бурму, и жена која врти двојицу мушкараца око малог прста све док то може да чини.

Чувар је зачудна прича у којој доминирају описи Београда испод Београда и реалистично написано спуштање у Римски бунар. Додатак томе су љубавни троугао и један од ликова са „локално-месијанским“ комплексом.  

Заустављени сат би ми био одличан ако бих скинуо жанровске наочаре, док бих с њима могао да издвојим само сцену налик некој шизофреној кататоној помами или, пак, испољавању ђавоиманости.

Иконописац атмосфером подсећа на радове аргентинског великана Леополда Лугонеса из његове фазе писања прожете хришћанским симболизмом и мистиком.

Трећа прича има у себи једну интересантну исприповедану легенду и ништа више.

Програм је прича у којој је Милићева веродостојно описала начин на који се у већини случајева данас запошљава и напредују у посебном режиму радних односа, па је због тога ова прича имала потенцијала да се развије у неку државно-управну лиготијану, али се то није десило. Зато је као најблиставији део Програма остао језив сан главне јунакиње, те је штета што он није капитализован до краја.  

После свега овога што сам написао о збирци фантазија Заустављени сат ауторке Наташе Милић, могао бих да закључим само једно: тврдокорни љубитељи жанровске књижевности неће у њој да пронађу жанровски Свети грал, али ће зато имати прилику да прочитају добро написане приче. Да ли ће им се исте свидети после читања или неће, то је већ други пар рукава. Што се тиче читалаца белетристике, за њих уопште не бринем, њима ће ова збирка сигурно да представља и изненађење и откровење. 

Контакт: 

https://www.facebook.com/arja.stark.58 

ЦРНОСЛОВЉЕ #3 (Хорор фанзин, 2023)

И док је трио Милан Ковачевић-Марко Тривунчевић-Даниел Тиквицки зимус објавио четврти број фанзина Црнословље (чије промоције и даље трају), ја касним и тек сам скоро завршио са читањем њиховог трећег броја, али боље икад него некад  (да, некад а не никад). Пошто тројка није баш у жижи (а мени је ионако стигла са више од пола године закашњења, и то из трећег покушаја слања, а све захваљујући Пошти Србије), бићу веома кратак.

На страницама трећег броја Црнословља су представљени радови тројице писаца. Први је Дејан Склизовић са причом Кланица, други је Младен Милосављевић са приповетком Напрата (свима је познат филм истог имена снимљен 2013.г., а аутор је ових дана објавио и истоимени роман), и трећи је Дејан Огњановић са више пута објављиваном причом Ванредно стање, написаном 2003. г., која му је послужила као предложак за роман Задушнице.

Поред ових прича су придодати и интервјуи са њиховим писцима, а тројка Црнословља доноси још и два стрипа (први је нацртан по причи Пустите нас да умремо Младена Ковачевића, објављеној у његовој збирци Враговести, а други је по Тривунчевићевој идеји нацртала Тихана Шварцмајер), илустрације и антирецензије.

Уз овај број Црнословља је дељена и компилација коју нисам добио, па сам остао ускраћен за ту богоугодну милозвучност.

Контакти за наручивање фанзина Црнословље и Librarion, те збирки Враговести (Милан Ковачевић) и О срећи (Марко Тривунчевић):

https://www.facebook.com/crnoslovlje

https://www.facebook.com/profile.php?id=100003331054949

https://www.facebook.com/marko.yog.trivuncevic

https://www.facebook.com/d.tikvickii

REGIA FANTASTICA #10, #9 (Samostalno izdanje Udruženja građana Fanovi naučne fantastike SCI & FI, 2024, 2023)

 

Антологија научне фантастике, фентезија и хорора Regia Fantastica је почетком маја догурала до јубиларног десетог броја. Јубиларац је одштампан на 370 страница, на којима се нашло 29 прича, два стрипа и есеј о палп фантастици која је и била тема овог броја. Насловницу је радио Жељко Пахек, илустрације за поједине приче су дело Милосава Остојића, а теме које су аутори обрађивали су се кретале од Загора, преко Ларе Крофт, Мартија Мистерије, Дилана Дога, Конана, Флаша Гордона, Фантома па све до лавкрафтијане. Издвојио бих диландоговску причу Францускиња (Наташа Милић), лавкрафтијану Сликар (Борис Мишић), за коју сам помислио да казује о неисказаним стварима Ричарда Пикмена, и школски написану загоровску Леонардова кутија (Горан Скробоња).

Девети број антологије Regia Fantastica се појавио средином претходног лета, што значи да је и даље тазе. Одштампан је на 300 страница, на којима је уврштено 29 прича, два стрипа и есеј посвећен теми броја - комичној фантастици. За феноменалну насловницу је као и увек био задужен Пахек, а од прича бих издвојио Ни риба ни девојка (Борис Мишић), Истекла претплата (Бојан Екселенски) и Онакорона (Светислав Филиповић - Филип). 

Иначе, имао сам част да ми се приче нађу и на страницама јубиларног броја Regie Fantastice и на страницама његовог претходника. За јубиларац сам приложио причу Кокалоглођач, која представља crossover Лавкрафтове приче Херберт Вест Реаниматор са стрипом Дилан Дог. Прецизније, у причи Кокалоглођач готово да уопште нема Херберта Веста, док Дилана Дога нема па нема, али је зато из приче Реаниматор оживљен епизодни лик Дим из Харлема, који је упарен са доктором Ксабарасом, главним антагонистом стрипа о Дилану Догу.  Све ово на крају значи да се ради о морбидној боксерско-петпарачкој зомби причи, у којој се дознаје и откуда доктору Ксабарасу имање у селу Андед и откуда му библиотека у Инверарију. Прича Кокалоглођач функционише самостално, али за потпуни угођај препоручујем њеним читаоцима да уз Лавкрафтовог Херберта Веста Реаниматора прочитају следеће епизоде Дилан Дог серијала: Доктор Ксабарас (Златна серија #1), Зона сумрака (ЗС #7), Моргана (ЗС #25), Прича ни о коме (ЗС #43), Повратак у Зону сумрака (ЗС #57) и Прича о Дилану Догу (#100).

                                       

За девети број Regie Fantastice написао сам трагикомичну дистопијско-утопијску-реалистично-научнофантастичну причу Озрачена, у којој сам искритиковао савремено друштво, испародирао Лавкрафтов Некрономикон, Абдула Алхазреда (и не само њега) и створио један novum - времепловне холограмске пројекције. 

Наравно, када говоримо о антологији Regia Fantastica, свима би требало да буде кристано јасно да ништа од тога не би било да није Тихомира Јовановића и Светислава Филиповића - Филипа. Њих двојица држе овај пројекат на својим плећима, и овај пројекат опстаје само захваљујући њиховој љубави према жанровској књижевности и великом труду који улажу. Тихомиру и Филипу треба скинути капу и одати свако признање, јер њихов допринос домаћој фантастици је немерљив речима. 

Кога интересују сви бројеви антологије научне фантастике, фентезија и хорора Regia Fantastica, као и мноштво других издања које је објавило Удружење грађана Фанови научне фантастике SCI & FI, нека контактира Тихомира или Филипа преко њихових фејсбук профила:

https://www.facebook.com/tihomir.jovanovic.771

https://www.facebook.com/svetislav.f.filipovic

MOMAK IZ PROKLETE KUĆE – Svilajnac Boogie (Slušaj najglasnije!, 2024)

 

Почетком пролећа, нови свилајначки гараж/панк/рок пројекат Momak Iz Proklete Kuće је објавио четворонумерни мини-албум под називом „Svilajnac Boogie“ за загребачку издавачку кућу „Slušaj Najglasnije!“.  Све четири песме са овог издања могу да се преслушају на следећем линку:

https://momakizprokletekuce.bandcamp.com/album/svilajnac-boogie-2

Иза пројекта Momak Iz Proklete Kuće стоји двојац који чине певач и текстописац Михајло Марковић, познатији на андерграунд сцени као „Мићко панкер“, и гитариста Горан Стојановић, који је одсвирао и остале инструменте, те аранжирао, снимио и продуцирао материјал „Svilajnac Boogie“ у свом студију „ММ19“.

Мини-албум „Svilajnac Boogie“ је први плод сарадње Марковић-Стојановић, али свакако не представља и први студијски рад сваког од њих двојице понаособ. Подсећања ради, „Мићко панкер“ је у периоду 2005-2014 био певач и текстописац панк/блуз пројекта Big Charmin’ Men, с којим је објавио два самостална и један сплит-албум. Првенац им се звао „Novi život“, имао је дванаест песама, а издала га је етикета „Slušaj Najglasnije!“ 2010. године.

http://www.terapija.net/mjuzik.asp?ID=8980

Други албум „Rođen negde dole“ са десет песама је објављен за истог издавача следеће године.

http://www.terapija.net/mjuzik.asp?ID=11956

2012. године B.C.M. се заједно са свилајначком гараж групом Шут нашао на сплит-албуму „Хладна соба“/„Birthday 31“. B.C.M. је за то сплит-издање приложио до тада необјављени (а по мом мишљењу њихов најбољи) мини-албум „Birthday 31“ сниман 2006.г. + још осам песама, док је Шут представио свој необјављени албум „Хладна соба“ из 2000.г. + три бонус песме из 1998. године. Сплит-диск „Хладна соба“/„Birthday 31“ је издао андерграунд издавач „Т2“ из Свилајнца, након чега је кућа „Slušaj najglasnije!“ урадила реиздање тог материјала.

https://ringmasterreviewintroduces.wordpress.com/2013/02/08/sut-big-charmin-men-hladna-soba-birthday-31-split-cd/

Иако су оба B.C.M. албума и материјал са сплит-издања побрали солидне критике, цела њихова музичка прича је код ширег слушалачког круга прошла релативно незапажено. Узрок томе можда лежи и у неуједначености њиховог музичког стила, али пре свега у малом броју живих наступа, пошто је B.C.M. за све време свог постојања свирао свега пет пута у Свилајнцу, Крагујевцу и Великој Плани са бендовима Muškat Hamburg (Словенија), Clockwork Psycho (Словенија), Voodoo Healers (Грчка), Hosenfefer и Novembar.

Уз поменута издања, песме B.C.M.-а су се нашле и на два компилацијска албума. Три њихове нумере су уврштене на компилацију „Bombardiranje New Yorka 13“ (2008), а обрада „Teško vrijeme“ на „Tribute to Novembar – Tako mlad i tako čist“ (2014).  

Други члан двојца Momak Iz Proklete Kuće, Горан Стојановић је своју музичку каријеру градио у Француској. У периоду 2003-2016 је прво као басиста, а потом као гитариста био члан париског блуз/рок састава Touchez Pas Au Grisbi, са којим је објавио албуме „Touchez pas au grisbi“ (ЕP, 2004) и „Aventure a Grisbiville“ (2007). У питању је била озбиљна музичка прича са пуно живих свирки, а овај бенд је 2005. године са мини-албумом „Touchez pas au grisbi“ освојио прво место на националном такмичењу за најбоље блуз/рок песме.

https://www-rockmadeinfrance-com.cdn.ampproject.org/v/s/www.rockmadeinfrance.com/encyclo/touchez-pas-au-grisbi/2733/amp/?amp_gsa=1&amp_js_v=a9&usqp=mq331AQIUAKwASCAAgM%3D#amp_tf=%D0%98%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D1%80%3A%20%251%24s&aoh=17167454860628&referrer=https%3A%2F%2Fwww.google.com&ampshare=https%3A%2F%2Fwww.rockmadeinfrance.com%2Fencyclo%2Ftouchez-pas-au-grisbi%2F2733%2F

Стојановић је по повратку у Србију наставио да буде музички активан, свирајући и као one-man band и као члан разних рок група. Претходне године је у оквиру свог пројекта PersonN снимио материјал под називом „Time for change“, који је промовисао наступајући у Свилајнцу са Tongue Tied Twin (Швајцарска), AmanZaman и Public Serpents (САД).

После ретроспективе радова чланова двојца Momak Iz Proklete Kuće, дошло је време да се у кратким цртама осврнем на њихов мини-албум „Svilajnac Boogie“. 

Оно што на прво слушање упада у уши је да је „Мићко панкер“ поправио своје певање у односу на B.C.M. фазу. Текстови су му и даље обележени личним печатом, а њихова тематика се ни најмање не разликује од његовог ранијег лиричког опуса. Текст за песму „Himna“ је наставак локал-патриотских текстова „Rođen negde dole“ и „Svilajnac Donja Resava“ из 2011. године, текстови „Ranjeni vuk“ и „Vreme se menja“ описују проживљене и преживљене тешке породичне проблеме и поремећене љубавне односе који су најчешћа тема Марковићевог писања, док је у тексту „Sunce je izgrejalo“ приметна повећа доза нарцистичког оптимизма који је на сличан начин исказиван у текстовима „Mlad i sposoban“ (2010) и „Iskovan od bola“ (2006) . Но, свакако морам да напоменем да није у питању никакво рециклирање, него нов приступ старим темама које „Мићку панкеру“ представљају неисцрпни бунар инспирације.

Међутим, оно што се у текстовима „Himna“ „Ranjeni vuk“ и „Sunce je izgrejalo“ разликује од Марковићевих старијих радова су њихова концепција и структура, у чији сам настанак умешао своје прсте. Наиме, добио сам од „Мићка панкера“ прве верзије тих текстова у којима није било ни класичних строфа, нити класичних рефрена, а није било ни довољно стихова, нити рима. Онда сам то пресложио и посложио у јасно структурисане песме, а негде сам и дописивао стихове („Рођен сам тамо негде доле, тамо где се простиру најтруснија земљишта“ или пак „Ја сам рањени вук који је пао на теме“) не би ли се добиле строфе са парним бројем стихова. Најпростије речено, реаранжирао сам те текстове да буду и певљивији и слушљивији, и да у комбинацији са музиком дају хитоиднe запаљивe смесe које су дефинитивно недостајале Big Charmin' Men-u, те да слушаоцима остану у главама и након преслушавања.

Mузика коју Momak Iz Proklete Kuće изводи је потпуно под утицајем бендова са југословенске независне сцене, објављиваних крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века на етикетама „Slušaj Najglasnije!“ и „Delirium“ (Majke, Kaotične Duše, Machine Gun, Pokvarena Mašta, Robna Kuća), уз примесе раних Partibrejkersa и Kazne Za Uši. 

Стојановић је ефектно одсвирао оно што не спада у најужи круг његовог музичког интересовања, а резултат је више него задовољавајући, јер ушислушно је реч о гитаристи/музичару који и уме и може да одсвира све, а да то на крају испадне изнад сваког почетног очекивања. 

Мини-албум „Svilajnac Boogie“ звучи и довољно сирово и довољно штрокаво и довољно енергично, па се с пуним правом може рећи да се ради о „old school“ гаражном рокању са химничним песмама, прштећим гитарима и дугачким солажама. Квалитет овог материјала јe неупитан, а студијски потенцијал пројекта  Momak Iz Proklete Kuće је њиме исказан на изненађујуће најбољи могући начин.

Ипак, да би се о пројекту Momak Iz Proklete Kuće дао комплетнији суд, потребни су и дугосвирајући албум и живе свирке, па је на Марковићу и Стојановићу да одлуче да ли ће ова њихова успешна студијска епизода да прерасте у конкретнију музичку серију. Да сам на њиховом месту, ја се не бих пуно двоумио, већ бих се потрудио да комплетирам бенд, увежбавам и снимам нове ствари које би биле још запаљивије, те да наступам што је више могуће, јер оваква музика треба и мора да буде свирана уживо, а не да се изводи искључиво у студијском окружењу. 

Контакти:

https://www.facebook.com/mihajlobelolule.markovic

https://www.facebook.com/goran.stojanovic.980