Милан Ковачевић – ВРАГОВЕСТИ (самиздат, 2022)

Претходна 2022. година је била плодна за екипу окупљену око хорор фанзина Црнословље. Промовисали су први број свог издања, затим су током лета избацили и други број, а Милан Ковачевић је крајем децембра објавио своју прву самосталну збирку прича под називом Враговести.  

Милан Ковачевић је двадесетшестогодишњи писац који је у последње две године био списатељски веома активан. Осим у фанзину Црнословље, његове приче су се појавиле и у збиркама Бесан 3 и Вирус 21, док је са причом The Whispers of His Dry Lips (Шапат сувих усана) био заступљен у америчкој збирци Trail XIII – Path To Perdition.

Посматрано са техничке стране, Ковачевићева збирка Враговести представља крајњи домет самиздаваштва. Повез је тврд, насловница изгледа као алтернативна варијанта за омот мини-албума Mad Butcher бенда Destruction, за штампу је коришћен рециклирани папир, а у тексту постоји минимум минимума типографских грешака.

Ковачевић је у Враговести уврстио осам прича, које су испраћене истим бројем минималистичких илустрација, а као додаци се на страницама ове књиге налазе предговор Немање Рајака, изрази захвалности и поштовања, те биографија писца.

Збирку Враговести отвара прича Дан свиње. Реч је о психопатско-кошмарној касапској кољачини са свињокољем описаним до ситних цреваца, па је тај први део приче сасвим довољан да се читаоци увере у реалистично-морбидан стил Ковачевићевог писања. Аутор ништа није морао да домаштава јер свињокољ увек и на сваком месту изгледа онако како га је он и исприповедао: истеривање свиње из обора, скичање, ропћање, вратопререзаније,  прскање крви, ждрљекање ракије, шурење, утробокиданије, цревопросипаније тј. вађење па одвајање црева и изнутрица у једну ванглу, располућивање и.т.д. И шта након ових „умилних“ сцена остаје главном протагонисти приче Дан свиње? Можда да му се огади једење лешева и да постане веган? Ово је могуће у стварности, али пошто Ковачевић пише хорор – код њега у другом делу приче настаје сремска варијанта Баркеровог Блуза свињске крви.

Наредна прича носи назив Шапат сувих усана, а у њој је приповедање из првог лица урађено на начин да читаоцу створи дилему да ли је заиста ђаво натерао протагонисту - психопатског хомицидалног манијака  на монструозне поступке, или можда фраза „ђаво ме је натерао“ представља изнуђени алиби за његову исказану бестијалност.

Трећа прича се зове Дератизација пацовског конгломерата. У питању је прича у којој се писац суптилно ослања о Лиготијев Недовршени посао и која би, самим тим, могла да се сврста у корпоративни хорор, мада је пре у питању корпоративно-психопатска стварност у којој је Ковачевић презентовао згражавање над главним ликовима и целокупном корпоративном систему. Наиме, ко се у правом животу срео са менаџерима људских ресурса који грамзиво пружају своје руке и њима чине покрете налик пацовским канџама, те делују у складу са „већа риба гута мању“ мотом, и ко је упознао њима подређене полтроне и денунцијанте који их мрзе али би радо заузели њихова места – тај ће у потпуности да скапира и ову причу и описано пацоваштво подљудских елемената, па ће читајући исту просто да пожели да сви ликови из ње што пре окончају мучном смрћу.

Следећа прича је Плодови црног семена. Дефинитивно се ради о понајбољe одрађеној причи у збирци, а тематско-стилски ме подсећа на трипл-микс сачињен од Ковачевићевог новоствореног мркломрачњачког лавкрафтијанског ужаса, Огњеновићеве Јаме и Шарчевићевих експлицитних „Буковски среће Баркера“ бравура. Погодак у сред среде са овом причом лежи и у чињеници да се аутору пружа изузетна прилика да и у будућности експлоатише њену тематику (што у виду нових прича, што у виду могућег романа), а као читалац се надам да ће се то и десити.

Пета прича носи назив Пустите нас да умремо. Све до пред крај делује да је у питању типична смаксветовна зомби прича инспирисана кЛовНид пЛандемијом (и написана у време те најопсежније светске преваре), са једним јединим преживелим ликом у Ја сам легенда маниру, али на крају следи одличан обрт који ће се свидети сваком љубитељу хорор жанра.

Наредна прича је Јестивост душе, а у њој читамо филигрантски написану постмортем исповест хомицидалног манијака. Ковачевић је едуковано исприповедао успон и пад младог, хладнокрвног психопатског убице потеклог са дна друштвеног талога, међутим, по мом мишљењу је проблематичан управо начин на који дух линчованог убице прича своју причу. Наиме, он користи речи којима би се служио неки високообразовани човек који је веома вешт у изражавању својих мисли, а такав префињен речник је драстично различит од вокабулара којим би се користила особа која долази са крајње друштвене маргине. Речник необразованог друштвеног маргиналца би морао да буде умногоме простији, па чак и вулгарнији, а таквим изражавањем би ова прича само добила на квалитету. Додуше, сложио сам се са накнадним ауторовим објашњењем да је дух (приповедач) много времена провео у свету мртвих и да је тамо научио пуно ствари, те да је критички настројен према претходном животу и да гледа са пиједестала мртвих. Ово објашњење свакако не одступа од мог схватања да онострано увек има предност у знању над овостраним, и да се на оном свету (са)зна све оно што се не зна на овом свету. Стога, прихватам јунаков стил као аутентичан, али сматрам да је у том случају писац могао да зацементира ствар само једном додатом реченицом, попут: „После смрти сазнадох све што у животу не знадох.“, чиме би у зачетку отклонио и најмању могућност да се читалац пита „зашто дух дрипачког простака прича на тако виспрен начин?“.

Седма прича се зове Тела наших спаситеља. Ову напету окултно-секташко-канибалистичку лавкрафтијану бих по квалитету и реализацији идеје могао да ставим раме уз раме са Плодовима црног семена, само да се у њој није појавио један детаљ који ме је бунио и због којег сам поново контактирао аутора за појашњење. Тачније, приповедач у једном тренутку каже „сада, 20 година након те ноћи, тешко могу да се сетим свих чињеница које су ме натерале да предузмем све што је било у мојој моћи да кућа Барне буде срушена до темеља“, но каснје се уопште не помиње рушење куће, нити се рушевина спомиње након приповедачевог повратка у место дешавања после 30 година од кобне ноћи. Сложио сам се са ауторовим објашњењем да је реч о метафизичком рушењу, паду идеала секте и њеном раскринкавању, али остајем при мишљењу да за такав природан догађај какав је раскринкавање секте не треба да се употребљавају метафизичке фразе. Да не будем погрешно схваћен или проглашен за буквалисту, оно што је у причама натрприодно – то не подлеже нама знаним физичким и логичким законима те га зато ни не треба објашњавати, али зато оно што није натприродно (попут раскринкавања секте) треба да буде написано баш тако како јесте а не на начин да ствара главоломку. Наравно, ово моје ситничарење не треба никога да наведе на криви траг помишљања да је због овог детаља прича изгубила на квалитету.  Напротив, Тела наших спаситеља је одлична прича и чак ми се лично највише свидела од свих које је Ковачевић уврстио у збирку.

Враговести су почеле са свињама, па се са свињама и завшравају. Прича Контрола квалитета је морбидна живи као свиња и умри као свиња психоанализа примерка просте  купљене-употребљене-бачене радне снаге, припадника савремених робова који су потчињени ауторитету надређеног. Јер ако ти нећеш, има ко хоће, без обзира што то води деволуцији човека у бесловесно биће.

Након осврта на приче из збирке Враговести, осврнуо бих се накратко и на Ковачевићев стил писања. Почећу са нечим за шта сматрам да је његов највећи адут, а то је неоспорни таленат да на уверљив начин изгради психолошко-психопатске профиле својих главних јунака. Аутор је у причама Шапат сувих усана,  Дератизација пацовског конгломерата и Јестивост душе копао дубоко по свести протагониста и приближио нам је њихова умоболна стања и шизофрена цепања на начин да се током читања чини као да је пред собом имао њихове психијатријске досијее из којих је у приче преносио њихова психопатска исповедања из установа за сумасишавше. Заиста, ништа више не бих ту додао, сем што бих апеловао на самог писца да настави даље у истом смеру.

Што се осталог тиче, радње у Ковачевићевим причама иду узлазном линијом, а у њима нема празног хода, нити дигресија које воде у ћорсокаке. Приче су лишене патетике, а уређене су сасвим коректно, што подразумева да је сваки пасус постављен на своје место те да самим тим нема потребе за тумбањем и мењањем њиховог редоследа, док реченице нису предугачке и не броје више од 30 речи (најдужа има 29), па је тиме аутор избегао да упадне у замку нејасног писања. Још бих истакао сијасет добрих описе и метафора, нпр. Ноћ је лагано почела да обухвата кошчате прсте око натрулог врата онога што је требало да буде дан, којима се потпаљује свепрожимајућа атмосфера безнадежности.

Но, пошто сам у освртима на приче Јестивост душе и Тела наших спаситеља споменуо две ситне примедбе, не могу а да не споменем неке још ситније које се ту и тамо провлаче у Ковачевићевом писању. Прво, аутор понегде користи превише придева иако је неписано правило да је некада мање заправо више. Затим, пречесто користи стране речи, поготово абоминацију која на нашем језику и међу нашим речима уопште не звучи хорорично, те са њеном употребом писац није на добитку, поготово што за абоминацију имамо много одвратније и огавније изразе који би били много кориснији од ње. И треће, Ковачевић у неким реченицима употребљава и страну реч и нашу архаичну реч, па та мешавина делује као не баш срећно спојен амалгам (пример: Из густих облака спуштала се киша која је убилачким тенденцијама... и није била ту да спере музгаву црнину...). Међутим, све ово што сам навео су праве правцате ситнице, и да будем потпуно прецизан – ако аутор буде одлучио да штампа друго издање збирке Враговести, он или неће уопште да буде приморан да у причама брише старо и дописује ново, или то неће морати да ради на драстичан начин као што су то чинили многи искуснији домаћи жанровски писци.

На крају, збирку Враговести бих због њеног квалитета и жанровске шареноликости могао мирне душе да препоручим свим љубитељима хорора, а сигуран сам да ће од Милана Ковачевића да нам стижу све боља и боља остварења јер он поседује таленат за добро писање, ентузијазам му не мањка, те му остаје само да истраје у својим замислима. А искрено да кажем, једва чекам да прочитам његову нову причу The Sanguine Rails of Greedon Vale, која ће се појавити у збирци The Sacrament за америчку издавачку кућу DarkLit Press.

П.С. Пошто је аутор Враговести екстремни металац, а психопатија је ударна тема у његовим причама, онда за читање ове збирке нема боље музичке подлоге од Bloodbath – Psychopathic Mind.